Zar ne bi bilo jednostavno da možemo da dođemo na posao, odmah budemo produktivni i počnemo da izvršavamo sve što treba? U mnogim sredinama, dobijanje takve energije rano ujutru, ili uopšte, je teško. Na osnovu toga, ljudi se mogu podeliti na dva tipa – na one koji se prilagođavaju, improvizuju i prevazilaze prepreke i one koji sede i čekaju na znak da je sve spremno da bi bilo šta počeli da rade. Napomena: takav znak se često ne pojavi.

Pišem ovaj blog zato što:

  • LinkedIn ima mnogo bagova i problema u vezi sa postavljanjem oglasa za posao, tako da sam odlučio da, kao zamenu, stranicu “poslovi” uvrstim na ovaj sajt i na nju upućujem ljude, međutim, da bih to uradio, potrebno je da napišem novi blog
  • Ups, ne mogu to da učinim dok na WordPress-u ne instaliram četiri različita plug-ina. Koliko će vremena trebati za to?

To je čudo, nekim danima možemo postići bilo šta složeno, čak i sa greškama i otežavajućim okolnostima na putu do cilja, bez obzira na profesiju kojom se bavimo, ali, neki u tome uspeju, a drugi ne.

Nazivam ih mikropreprekama. Iako je frustrirajuće, ako neumoljivo gurate napred, po zakonu verovatnoće na kraju ćete početi da se krećete u pravom smeru i prevazići ćete brojne prepreke. Ako nastavite da napredujete dan za danom, vaše kretanje će dobiti na brzini, uprkos povremenim poteškoćama na koje ćete nailaziti. Ukoliko svojim radom upravljate na način koji je jasan, organizovan i relativno bez tehničkih smetnji, vaš rad će postajati sve kvalitetniji. To je trenutak kada ćete početi da primećujete uspeh. Dakle, znam da je frustrirajuće kada pokrenete svoje točkove i osećate da možda ništa ne postižete, ali ostajte dosledni i, uz istrajnost, univerzum će vam možda dozvoliti jednog dana da ležerno prošetate i kroz malo otpora, makar na dan. 😉

Inspiraciju, u vezi sa mojim pristupom takvim mikropreprekama, dobijao sam od dvojice “ujaka”.

“Uncle Sam”

Jedan od njih je Vojska Sjedinjenih Američkih Država, koju sam služio kao pešadijski oficir. Ono što i danas pamtim jeste da u jednom trenutku borbe vaš pažljivo osmišljeni plan može otići dođavola. Tada možete stajati i briznuti u plač ili brzo improvizovati.

Veći deo našeg treninga se nije ticao toga toga šta ili kako uraditi, već kako razmišljati, tako da smo smišljali kako da odradimo nešto u hodu, kada naiđemo na scenario za koji ne postoji uputstvo u priručniku. Često smo mogli čuti izraze field expedient  [1] ili jerry rig [2], koji su značili da treba stvoriti rešenja za bilo koji problem na koji naiđemo, uz pomoć dostupnih materijala, šta god da su, na primer, uz pomoć štapa i kanapa. Lako je popraviti nešto dok ste u prodavnici, ali šta ako ste na terenu? Tada stvari postaju zanimjive. Možda nemate sve potrebne delove, odgovarajuće dizalice, i pored svega toga, treba da završite svoje popravke dok se puca na vas.

Američka vojska mora da obuči ljude da uspeju u neoptimalnom okruženju gde jednostavno ne možete da čekate idealne uslove da nastavite svoju misiju. Zato su nam se koncepti nečekanja, guranja napred uz koriščenje nekih ili svih dostupnih rešenja, razmišljanja u hodu i neumoljivog nastavljanja misije, usadili u misli. Iskreno, uzimao sam ove lekcije zdravo za gotovo zato što sam smatrao da to svako razume. Uskoro sam iskusio neprijatno buđenje u civilnom svetu gde izgleda da većina ljudi radije stoji, beskrajno diskutuje o problemima ili na druge načine čeka, umesto da uradi nešto. Obećao sam sebi da ćemo, ukoliko dobijem šansu da osnujem kompaniju, stavljati naglasak na aktivnosti i napredak, a ne na sastanke i razgovore. Tako je i bilo.

Ujak Jim

Drugi izvor moje inspiracije je moj ujak Jim. Vodio je firmu za kamionski transport u Olbaniju u Njujorku. Jedne noći, kada sam ga posetio tokom koledža, “zamolio” me je (nije me stvarno zamolio, nego mi je rekao) da pođem, ako želim, sa njim u kancelariju jer je imao nešto da odradi. Otišli smo oko 8 sati u subotu uveče… Čekajte, zar ljudi rade posle 5? Rade i u subotu? Da, ako vodiš mali biznis, radiš i tada. U stvari, tvoj posao se nikada ne završava. Uostalom, stigli smo do kancelarije i trebalo je da uđe u deo pristaništa za utovar, ali iz nekog razloga ili nije imao ključ ili on nije funkcionisao. Pa dobro, idemo kući, zar ne? Ne. Umesto toga, otišli smo do grada da potražimo bravara. Bilo je oko 9 sati u subotu uveče. Rekao sam “Ujače Jim, ne verujem da iko još radi”. Ignorisao me je. 😉

Na kraju smo stigli do neke radnje i, bez obzira na to što je kancelarija bila zatvorena, delovalo je da se u pozadini vidi neko svetlo. Ujak je počeo da kuca na vrata. Neki čovek je izašao sa “šta vam je” izrazom lica, ali je Jim bio toliko uporan da je na kraju slegao ramenima, otvorio vrata, pustio nas unutra i narezao novi ključ!

Bilo je oko 10 sati uveče i vratili smo se nazad u kancelariju da nastavimo sa onim što smo započeli još u 8, a ne sećam se tačno šta. U svakom slučaju, sat ili dva kasnije, završili smo to što je trebalo i vratili se kući u ponoć.

Govorio sam u sebi da ništa ne može da zaustavi ovog čoveka. Šta bi uradio da bravar nije otvorio vrata? Verovatno bi ih silom otvorio! Uvek kada sam nailazio na probleme i prepreke u svom životu, od tog momenta, i kada sam poželeo da odustanem ili sačekam sutrašnji dan, pitao sam “Šta bi ujak Jim uradio?” i uvek bih pronašao rešenje, bez obzira na to koja sam vrata morao da razvalim.

Dok sam završio pisanje ovog bloga, moji plug-inovi su se instalirali. Nazad na posao!

 

[1] Polje koje predstvaljva izvor improvizovanog sredstva (materijala) za obavljanje određenog zadatka
[2] Improvizovano sredstvo koje služi za popravku 

 

View this article in English